Хармоника - одломак из монографије

Све је почело у конаку ''Парк'' (пре 45 година). У "Парку" су у зависности од професије, столове заузимали културњаци, занатлије... Тако је једне вечери, док је на хармоници свирао Томислав Марјановић-Толе из Сесалца, седело друштво и пило грејану ракију. За тим столом су били Ненад Динчић, директор позоришта, професор Слободан Паунковић, Стеван Јовић из Туристичког друштва, Ерих Декен, сценограф Народног позоришта у Београду, Ранђел Миливојевић, организатор такмичења "Сусрет села", Војислав Стојановић, академски сликар и Стојадин Стојковић-Диско, секретар у основној школи.

Диско се сећа да те вечери Толе није одсвирао нешто по жељи неком из друштва и да се чуло, ''Е, да је овде Раша (победник на овом инструменту у ''Сусретима села'' 1962. године), па да развуче његову хармонику''. Толе је одмах реаговао. ''Који, бре Раша, па знате ли ви да сам ја за њега Тине Живковић''. Из ове расправе родила се идеја о такмичењу ''Прва хармоника''. Декер је одмах предложио да уради пројекат шумске позорнице од облица, од истог материјала киоске и мост на речици, која је пролазила кроз Врело. Речено - учињено.
Ранђел, Адам Станојевић, наставник музике и Божа Гуда, техничар у Центру за културу, кренули су са магнетофоном по Србији организујући аудицију. Придружио им се и познати извођач на хармоници и композитор, Мића Стојановић. Тако је почело.
Данас се хармоникаши такмиче почев од аудиције, преко четвртфинала, полуфинала, до финала. Такмичење је у пет, односно шест категорија: пионири, млади јуниори, јуниори, дуети и сениори и награда за најбољег извођача из дијаспоре. Од аудиције до финала појави се око 100-150 такмичара. Стручни жири оцењује свирање задатих тема, затим музичких тема по избору такмичара, оцењује технику свирања, интерпретацију, сценски наступ...
Име фестивала се мењало. Најпре је то била прва хармоника Сокобање, Србије, Југославије, а данас је то међународи фестивал Прва хармоника - Сокобања. Првих година оцењивана је изворна музика. Пропозиције су претрпеле промене и углавном су задржане до данас. Аутор ових редова сећа се да је осамдесетих година, на иницијативу члана жирија Николе Рацкова, продекана Факултета музичких уметности у Београду, била и категорија класичне музике. Наравно, првих година је било доста слухиста. Данас сви такмичари познају ноте. Међу лауератима су и магистри музике. Познато име у свету музике као извођача на хармоници стекли су многи који су сада шефови ансамбала РТС-а, РТВ Приштина.... Не може са сигурношћу да се каже колико је било учесника за ових 45 година, почев од аудиције. У просеку то је око 4,5-7 хиљада извођача. У почетку је публике било и по 5-6 хиљада на завршној вечери. Долазило се због такмичара, због хармоникаша из других република, али и ради естрадних звезда. У то време је ТВ пријемник био реткост у кући. У забавном делу програму наступали су: Марјана Держај, Сабахудин Курт, Ненад Салковић, Ђорђе Марјановић, Тереза Кесовија, Лола Новаковић, Габи Новак, Милка Стојановић, Мирослав Илић, глумци Миодраг Петровић Чкаља, Љуба Дидић, Љуба Мољац, Лепи Јова, спикери Мића Орловић, Оливер Млакар, Гордана Бонети, Данка Нововић...
Било је директних ТВ преноса, као и радијских (''Туристичко коло''). Организатори су били Туристичка организација, Центар за културу, ''Лептерија'', СО Сокобања, а медијски спонзори РТС , Политика експрес, Вечерње новости, РТВ Сокобања.
Жири је увек био састављен од најпознатијих стручњака у овој области, почев од магистра музике до академика.
Овај фестивал је основну форму задржао, али се тежило да се садржај програма прошири. Организатор је увео 1968, 1969. и 1970. године Фестивал српских народних песама. Публика је била захтевна. Долазили су такмичари из свих република у пратњи родбине, као и такмичари из Европе, Америке, Аустралије.
Фестивал хармонике опстаје. Међутим, време које доноси промене тражи и у музици разноврсност, друге садржаје и облике такмичења, уз поштовање наше традиционалне музике. Да би овај фестивал опстао у породици сличних, мораће да изнађе и пропозицијама утврди још неке видове музичких дисциплина. Поред пропозиција, свакако, треба вратити и пређашњи изглед Врелу.

(одломак из Монографије Сокобање 1837-2007. аутора Љиљане Николић и проф. др. Стевана Станковића)

Остави коментар

Проверите да ли сте унели све неопходне информације (означене звездицом *). ХТМЛ код није дозвољен.